Uspešan Posao

#49 (1/4)

Period mog oporavka posle carskog reza je ostavio neizbrisiv trag i napravio veliku promenu u meni, značajno me je osvestio, vratio me meni, pokazao mi koliko sam snažna, spojio me još jače sa Josom i otvorio mi vrata duhovnosti.

Tih osam nedelja koliko mi je trebalo da počnem da dišem i da počnem dolaziti sebi su nedelje mog najvećeg fizičkog bola do sada.

Ovde u Belgiji posle carskog reza majka i beba ostaju u bolnici 5 dana po njihovoj normalnoj proceduri.

Potpuno ne pripremljena za dojenje, kako psihički tako ni predhodnim znanjem o istom, i uz sve to kao splet okolnosti desilo se da već prvog dana sisanja mi je Bob ozgledio bradavice do vidnih rana. Mogu priznati da sam sve do tada bila i potpuno nesvesna šta postati majka zapravo i znači.

Drugog dana boravka u bolnici u moju sobu ušla je medicinska sestra i meni onako ” polu živoj” rekla sledeće: ” Ako beba ne bude sisala danas, može da umre ”

Ja sam momentalno ušla u najveći strah i paniku života i smrti, od bolova mozak mi je bio blokiran, pa sam ja poverovala da je to istina.

Bože me sačuvaj kakva glupost, i koliko ja nisam bila dobro, da to tada shvatim.

Već u najvećem životnom strahu nastavim proces dojenja.

Pored tog “detalja” sa bradavicama, mišići celih ledja su mi bili upaljeni i davali mi neopisivo velik bol, moj subjektivni osećaj je bio da me neko užarenim metalom prži bez prestanka.

Ako pod lekovima uspem da zaspim koji minut, pidžama i majica na leđima za to vreme postanu potpuno mokre.

U Belgiji je takođe praksa da porodilja dobije svoju Babicu koja svaki dan dolazi prvih mesec dana od poroda.

Moja je Babuca se zvala Birgitta, žena od 53 godine, koja je i sama majka tri sina, baka dvema devojčicama i u poslu punih 30 godina. Pri tome je zgodna, prijatna i puna života, radost i ljubavi. A najinteresantnije od svega naglašeno intuitiva osoba koja je okrenuta više alternativnoj medicini.

Kada je došla prvi dan, kako sam ja vojnički bila disciplinovana ceo život , postavila sam joj meni najbitnije pitanje :” Koju rutinu da uvedemo u negovanju Boba?” na šta ona nama onako bez da je trepnula odgovori “Nema rutine, samo sve po osećaju.” i vidim Josa kako se ozario.

Ja razumem sada na šta je ona tačno mislila, ali tada mi to nije prijalo ni da čujem niti da se sa Josom uneđujem da je rutina bitna i da smo mi sada u jednoj drugoj fazi života.

Upravo ta jedna njena rečenica mi se prvih tri mesaca jako obila o glavu, jer je to Jos bukvakno shvatio i nastavio da živi život kao pre braka i bebe. Pa je želeo da Boba pokaže svima u svim kafićima koje on voli, jer rutine ne treba da bude.

Moj bol nije jenjavao. Moja Babica je bila ubeđena da ja mleka imam puno i da je dojenje najbolje za Boba. U Belgiji celoj se dojenje jako naglašeno preporučuje i ja sam odlucila da ih poslušam i krenule smo zajedno kroz proces da nađem način da to postane normalno, a ne mučenje doktora Mengele.

Znala je ona i za moj bol u leđima i odmah mi je dala broj telefona njenog nećaka da ga pozovem, da bi mi pomogao. Njen nećak je poznati kiropraktičara i akupunkturolog u Antwerpenu. Porodično su u medicini.

Na sve ove fizičke poteškoće, Josov prijatelj koji pri tome nije oženjen, nema decu, nije u vezi, konstatovao je da sam ja u depresiji. Dokazi po njemu su sledeći ja se više ne smejem kao pre, ne sijaju mi oči i koža, i ne idem sama po kafićima sa Bobom dok je Jos na poslu. Ajde što je on to zaključio, tako što je uporedio moje ponašanje i svoju sestru koja je dve nedelje posle porođaja ostavila bebu i sela na avion za Južnu Afriku i otišla na poslovni sastanak, nego je i Jos počeo u to da veruje.

Pa je Jos bio zapitan “Zašto sad ja pravim pitanje oko odlaska po kafićima nakon njegovog posla i to sve do kasno u noć i šta fali da i Bob bude napolju.”

Trebala sam da rešim “samo” tri sitne stvari:

1. dojenje bez bola
2. neopisiv bol u leđima i
3. da saznam da li sam depresivna ili ne.

(nastavak slede)